Dešavanja

Na ptičjem venčanju

Žene i Vino
Autor: Mirjana Maksimović

Untitled-1

Dan nakon vinogradarske slave Sv. Trifuna, tačnije na Sretenje, zaputismo se u još jednu lepu predprolećnu vinsku avanturu. Kažem predprolećnu, mada je dan bio sasvim prolećni, sunčan i bez padavina. Baš kako i treba, kiša je padala prethodnog dana da zalije vinograde i vrati im snagu posle zimskog sna. A dan, u kome se prema verovanju susreću zima i leto, osvanuo suncem okupan. Kažu stari da baš na taj dan zima susreće leto i kaže mu: „Ti meni daješ gole i bose ljude, a ja tebi obučene“, a ona mu odgovara: „Istina, ali se meni mnogo više raduju“. Isto tako, veruje se da do Sretenja vrapci biraju sebi neveste, a na taj dan se venčavaju i tada su najglasniji. Eto, tako se mi ove godine, na Sretenje zaputismo pravo na Frušku Goru, baš međ’ vrapce, da se uz koju čašu dobrog vina zajedno proveselimo.

Preko Venca, silazimo u Rumu, odakle autoputem nastavljamo put ka Šidu. Planirali jesmo, ali nismo verovali da tako idealno može ispasti susret drugim autobusom koji je u isto vreme krenuo iz Beograda, baš na naplatnoj rampi.

Tako, vožeći se jedan za drugim stižemo pred zgradu Sremske TV u čijem dvorištu se nalazi Vinarija Molovin. Mlada vinarija i odlična vina bili su više nego dovoljan povod za posetu. Spolja deluje mala, ali spratni stil gradnje, zna da zavara oko. Sam proces prerade grožđa i sala za prijem gostiju nalaze se u samom prizemlju zgrade. Moderan dizajn, u potpunoj je suprotnosti sa podrumskim delom u kojem se nalazi barika sala, sagrađena u jednom sasvim tradicionalnom stilu. Ipak, sve zajedno daje osećaj sklada i dobre ukomponovanosti stilova. Takva su i vina! Moderno dizajnirana ambalaža, etiketa i stil vina u potpunoj su suprotnosti sa tradicionalnim sremačkim mentalitetom predstavljenim kroz naziv same etikete. Princip i Inat savršeno oslikavaju duh lokalnog stanovništva, reklo bi se.

Naša sledeća odrednica bila je Vinarija Kube. Ova mala porodična vinarija svoja vina prodaje samo i isključivo u svom podrumu. Smeštena nedaleko od Erdevika, sa vinogradima koji silaze pravo do plaže jezera Moharač, idealno je mesto za beg od gradske vreve tokom vrelih letnjih dana. Međutim, sam ambijent, ali i srdačan doček domaćina izazvali su buru najlepših emocija i degustaciju i boravak u ovom podrumu učinili nezaboravnim iskustvom.

Specifičnost ove vinarije je što se sve radi kao nekad, ručno i čak bez struje. Ipak, vina su takva da lako „izlaze na crtu“ i mnogo ozbiljnijim vinarijama. Samo činjenica da sad već ozbiljno kasnimo na ručak zakazan u Etno kući Majka Angelina u Grgurevcima, naterao nas je da konačno napustimo ovo raju vrlo slično mesto. Blagi osećaj sete i žal za napuštenim podrumom nestaje na sam pogled kroz prozor autobusa u Grgurevcima. Pred veselo oslikanom kapijom ove Etno kuće, devojčice obučene u narodne nošnje čekaju nas sa osmehom na licu i korpom jabuka u rukama.

Neverovatan osećaj koji podseća na onaj kad se posle dugog odsustva vraćate kući svojim najrođenijima. Miris sveže topljenih čvaraka mami nas u dvorište, a tamo… prava mala gozba. Uz sir, vruće čvarke, slaninu i svež hleb, rakija dobrodošlice bolje prija. Ručak je postavljen u sobi, trpezariji, vinskom podrumu. Gde ko stigne. Mnogo nas je, ali domaćini su rešeni da nas ugoste najbolje što mogu. Domaća supa za početak kako je i red. Paprikaš s domaćim testom zalivamo sokom od zove, cvekle, šargarepe, maline… Kako ko voli.

I vina ima, ali čeka nas još jedna vinarija, a greh je ne probati ovakve sokove… Stomaci su puni, do dezerta još nismo stigli, a put zove. Kolače ćemo poneti odlučujemo jednoglasno! U dvorištu, prava mala organska pijaca. Svega ima: jabuke, med, sir, orasi, mast, sveže bukovače, domaći sitni kolači, slatko od jagoda, višanja, belih trešanja… Cene ne može biti povoljnije.

Krećemo. Ceo autobus na jabuke miriše i mi konstatujemo kako smo zaboravili da prave, domaće jabuke imaju divan miris. Irig je blizu, a mi smo za kraj ostavili posetu Iriškim podrumima, od nedavno u vlasništvu Vinarije Kovačević. Ogroman prostor i kapaciteti ove vinarije nas ostavljaju bez teksta. Tzv. betonske sobe u kojima se čuvalo vino, danas su barik sale. Nekadašnji mali magacini, sada su preuzeđeni u prave male sobe u kojima se, iza dobro zaključanih vrata, čuvaju arhivska vina. Sale za degustaciju u ovom objektu (još uvek) nema, pa zato odlazimo u poznati Restoran Kovačević da probamo neka od vina.

Smestili smo se udobno u zimsku baštu i odlučili se za degustaciju tri najnovije etikete. Inače, Orfelin linija je zamišljena tako da može da podmiri potrebe publike slabije platežne moći. Svako od tri vina (belo, rose i crveno) ovde košta 320 dinara (bez PDV-a), što je složićete se sasvim pristupačna cifra. Eto, obzirom da svi dobro poznajemo stare etikete Vinarije Kovačević, poželeli smo da danas saznamo šta je to što se u Srbiji može kupiti po ovoj ceni. Utisci su bili podeljeni, ali, niko se nije žalio na sadržaj u čaši. Još jedno opraštanje, pa svako u svoj bus i svako ka svom gradu. Kolačići iz Grgurevaca taman su lepo zasladili put do kuće, a vrapci su utihnuli. Valjda je i kod njih već fajront za danas.

Untitled-1

Fruška gora, nekadašnje ostrvo Panonskog mora, pripada ostrvskim, starim gromadnim planinama. Pružajući se u pravcu zapad–istok, dužine oko 80 kilometara i širine 15 kilometara, sa najvišim vrhom od 539 metara – Crvenim čotom, Fruška gora predstavlja dominantnu orografsku celinu Panonske nizije. Fruškogorski planinski venac s istoka i severa ograničavaju aluvijalne ravni Save i Dunava, a sa juga i zapada sremske lesne zaravni.

Rimljani su je nazivali Alma Mons, što znači „plodna gora”, a današnji naziv potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, što imenu daje značenje „planina Franaka”. Zbog burne geološke prošlosti, pravoj riznici fosilne flore i faune u svojim sedimentima, mnogobrojnim retkim predstavnicima biljnog i životinjskog sveta koji obitavaju na ovom području, kao i neprocenjivoj kulturno-istorijskoj baštini, Fruška gora je još 1960. proglašena nacionalnim parkom prirode.