Običaji

Legenda o nastanku Srema

Ukusi i mirisi davnog vremena

Untitled-1

Legenda, na koju su Sremci izuzetno ponosni, kaže kako je Srem raj na zemlji po božjoj volji i zasluzi marljivih ljudi. Kada je Bog, po legendi, delio posede pozva sebi predstavnike plemena i naroda cele zemaljske kugle. Još u toku dana Bog svakom dodeli parče poseda i oni zadovoljni odoše kućama. No, tek negde u sumrak pojavi se Sremac za svoj deo zemlje.

Bog reče kako je okasnio pošto je sve podeljeno. Sležući ramenima, pomisli kako je opet prošao k’o „bos po trnju“, Sremac jedva prozbori da nije stigao ranije pošto je trebalo nahraniti čeljad i stoku. Uveren da čuje istinu, Bog se smiluje na Sremca i podari mu „deo svog raja na zemlji“ – posed između dve reke, Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom.

Blagodati Srema kao raja na zemlji uočio je još pre 17 vekova jedan od najpoznatijih Sremaca, slavni rimski imperator Marko Aurelije Prob. Kao pouzdan ratnik odvažni Sremac bio je na carskom dvoru u Rimu. Tamo je prvi put osetio blagodati vina „pića bogova“. Dolaskom na službu u svoj Srem, ondašnji carski grad Sirmijum, današnju Sremsku Mitrovicu, nestašnom i prgavom Sremcu nikako nije odgovaralo dalje odricanje od upotrebe vina. Jer, carskom odlukom najstrože, leti glava, bilo je zabranjeno širenje vinove loze dalje iz srca rimske imperije, Italije. Ali, Sremac nije Sremac ako se lako predaje.

Prob, pored carskih kontrola i pretnje smrću, uspeva da prošvercuje čokote vinove loze. Svojom carskom rukom, pod njegovom strogom kontrolom i velom najčuvanije tajne, petnaestak kilometara od carske palate Sirmijuma, gde je provodio dane, posadio je lozu u ataru Šuljmanska glavica na obroncima Fruške gore. Vinova loza se veoma dobro primila. Pristiglo je ubrzo i prvo vino. Godinama je bila zagonetka ostalim rimskim imperatorima otkud vino u carskom gradu Sirmijumu. Malo po malo, i stvar „puče“. Rim besan, ali Prob pravi biznis. Vinovu lozu prodaje ostalima i širi je Evropom. Tako vinovoj lozi mnogih zemalja Evrope, nekih danas veoma značajnih proizvođača, postojbina je Srem.

Preuzeto: www.narodnatradicija.wordpress.com

Untitled-1

Fruška gora, nekadašnje ostrvo Panonskog mora, pripada ostrvskim, starim gromadnim planinama. Pružajući se u pravcu zapad–istok, dužine oko 80 kilometara i širine 15 kilometara, sa najvišim vrhom od 539 metara – Crvenim čotom, Fruška gora predstavlja dominantnu orografsku celinu Panonske nizije. Fruškogorski planinski venac s istoka i severa ograničavaju aluvijalne ravni Save i Dunava, a sa juga i zapada sremske lesne zaravni.

Rimljani su je nazivali Alma Mons, što znači „plodna gora”, a današnji naziv potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, što imenu daje značenje „planina Franaka”. Zbog burne geološke prošlosti, pravoj riznici fosilne flore i faune u svojim sedimentima, mnogobrojnim retkim predstavnicima biljnog i životinjskog sveta koji obitavaju na ovom području, kao i neprocenjivoj kulturno-istorijskoj baštini, Fruška gora je još 1960. proglašena nacionalnim parkom prirode.