Običaji

Špicname i nadimak kod Sremaca

Ukusi i mirisi davnog vremena

Untitled-1

Odvajkada Sremci su imali špicnamete i nadimke koje su aktivno upotrebljavali u međusobnom upoznavnju, sporazumevanju, prepoznavanju i zafrkavanju.

Reč „špicname“, je nemačkog porekla, i sastoji se iz dve reči spitz (oštar, šiljast, igla, zajedljiv) i reči name (ime), kada su te dve reči spojene, prevedene sa nemačkog znače „nadimak“, ali u životu Sremaca ima značenje drugog ili pomoćnog prezimena. Kada se izraz prebaci u množinu dobije se špicnameti, ali onda to slovo „tˮ često ostane i u jednini, pa pravi i izaziva zabune i „velike raspraveˮ i na šoru na klupi u važnom „sremačkom parlamentuˮ . Čak postoji i „teorija zavereˮ da je to ustvari nekakav „nametˮ(!), ali ipak je to samo sremački prc ili igra reči i nadam se da će svi biti zadovoljni ovim objašnjenjem. Špicname je star skoro koliko i prezime, neki datiraju čak iz 18. i 19. veka, i svi članovi familije se rado odazivaju na njega, često ga dopisuju uz svoje prezime i od malih nogu uče decu da znaju „čiji je“, ako ga neko upita. Špicname ima oblik prezimena i završava se na „ić“, “ski“, “in“, “ov“ ili „ev“, i nasleđuje se po muškoj liniji. Ponekad, ima slučajeva kada neki muški potomak ima dosta muške dece, i dobije svoj „nadimak“ koji vremenom preraste u „drugi špicname“. Kasnije predstavljanje njegovih potomaka bi izgledalo ovako, jer sve bitne „generalije“ moraju biti sadržane: prezime, glavni špicname, drugi špicname, ime oca, sopstveno ime i ponekad dodaju i sopstvene nadimke, pa onda po dužini liči na latinsko američko.

E, kod „nadimka“ i priča je mnogo komplikovanija, neprijatnija i opasnija jer nadimak se lično „zarađuje, stiče i dobija“, bez obzira na pol i uzrast, obično protiv svoje volje i često je predmet ljutnje, svađa, a bilo je i tuča. Nadimak je naša „specijalnost“, obično sadrži u sebi podsmeh, neku izraženu manu, osobeno ponašanje, fizičku karakteristiku ili pak trenutno ponašanje u nekom događaju. Kumovi nadimka su sami stanovnici sela, okupljeni u razne „sekcije“, kao naprimer: muška jutarnja „kompanija“ na raskršću, redovno društvo iz glavne seoske birtije, grupa ženturnjača ogovarača sa bezdana, ispred dućana ili pekare, babe i dede sa klupa na šoru, omladina i deca u školi, itd.

Najbolje je da nadimak dobiješ dok si mali pa se nekako navikneš, ti na njega i on na tebe, kao i tvoji rođaci i komšije, pa zajedno idete kroz život. Ima osoba koje imaju po nekoliko nadimaka, to su „viđeni“ ljudi, što „aktivno“ učestvuju u društvenom životu sela, stalni posetioci raskršća ili rečeno po našem „često se mešaju sa svetom“. Posebno interesantno biva kad se doseli odrasla osoba, došlja ili dođoš u selo, i tada postaje meta pažljivog „osmatranja, snimanja i beleženja“ njegovog ponašanja, navika, načina govora, fizičkog izgleda, zanimanja, načina rada i onda kad se niko nenada, kao grom iz vedra neba, „rodi“ se nadimak. Brzinom svetlosti proleti novi nadimak kroz selo i ukoliko „legne“, prvo mora da prenoći ali već sutradan, počinje da živi svoj život i svi znaju za njega. Nosilac nadimka može da se ljuti koliko hoće, ali njegova reakcija uopšte ne menja stvar. Spasa mu nema, nadimak se još više učvršćuje i dešavalo se da mu seoska deca, još „prkose“ šorom i dozivaju ga iz parka i skroviti mesta. Od tog vremena, dođoš postaje nađoš, i sad on stiče pravo da „kumuje“ nadimku nekom drugom dođošu.

Sremci vole Srem, svoje špicnamete i kad odu u inostranstvo vole i ružne nadimke, makar kakvi bili, a ima slučajeva da na registarske tablice baš njih postave. Sumljičavi bi rekli, kanda, oni stranci nerazumeju, pa ga neće zavitlavati i čačkati. Jedan Inđijac, pravi Sremac, sada živi u Kanadi, ispričao mi je kako je na svoje prve registarske table od auta stavio “SREMAC-1“, a na druge nadimak: “MRLE-1“. Planira još da izgravira malu tablu sa „špicnametom i nadimkom“, i da je nekako prošvercuje u vasionski brod na Mesec, kako bi „svi znali“ (?), da je taj upisani, baš on, a ne „neki drugi“ Sremac !.

sakupljač špicnameta, nadimaka i pisac teksta
inž.Ćirković V. Đorđe, ovdašnji

Untitled-1

Fruška gora, nekadašnje ostrvo Panonskog mora, pripada ostrvskim, starim gromadnim planinama. Pružajući se u pravcu zapad–istok, dužine oko 80 kilometara i širine 15 kilometara, sa najvišim vrhom od 539 metara – Crvenim čotom, Fruška gora predstavlja dominantnu orografsku celinu Panonske nizije. Fruškogorski planinski venac s istoka i severa ograničavaju aluvijalne ravni Save i Dunava, a sa juga i zapada sremske lesne zaravni.

Rimljani su je nazivali Alma Mons, što znači „plodna gora”, a današnji naziv potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, što imenu daje značenje „planina Franaka”. Zbog burne geološke prošlosti, pravoj riznici fosilne flore i faune u svojim sedimentima, mnogobrojnim retkim predstavnicima biljnog i životinjskog sveta koji obitavaju na ovom području, kao i neprocenjivoj kulturno-istorijskoj baštini, Fruška gora je još 1960. proglašena nacionalnim parkom prirode.